Rec Autora

Izvinite sto nisam dugo pisala.... samo skola je pocela pa imam vise obaveza. Potrudicu se da za ovaj vikend napisem barem jedan nastavak price ili neku novu. Nadam se da mi ne zamerate....<3
Isidora Markovic

Mračna strana devojčice ( 3. deo )

Damjan, moj brat. Sećanja mi naviru kao iznenadna kiša.
Nas dvoje smo bili nerazdvojni. Uvek bi se igrao samnom, iako je bio stariji. Kad god je bio sa društvom vodio je i mene, kad god bih bila tužna razveselio bi me.
Ali jednog dana sve se promenilo....
Navukao se na drogu. Jednom prilikom ga čak nije bilo nedelju dana.
Zabrinula sam se, pa sam pitala mamu gde je Damjan, a ona mi je rekla da je umro, od predoziranja.
Nisam mogla da poverujem, bila sam očajna ali na kraju sam prihvatila istinu. Jedan deo mene je ipak verovao da je živ. I ispostavilo se da je to zapravo istina.
Posle toliko godina.... Našla sam ga. Ne, on je mene našao.
Gomila pitanja mi se motala po glavi ali ga ništa nisam pitala, već sam ga zagrlila iz sve snage dok su nam suze nezaustavljivo navirale.
Brat i sestra ponovo i zauvek zajedno.
Isidora Markovic, kraj 3. dela

Polu-brat i Polu-sestra ( 2. deo)

 Okrećem glavu prema kalendru.
Ne mogu da verujem, još samo tri dana do početka srednje. Osnovna škola mi već nedostaje. Stare ljubavi, prijatelj, nastavnici i bljutava hrana iz menze. Osam godina provedeno u toj školi, osam godina mog života (ne računajuči predškolsko), a sada je i tome došao kraj.
Mrzim rastanke. Imala sam ih previše.
Prvi rastanak sam doživela kada mi je otac preminuo.
Borio se u ratu. Ratovao je da  zaštiti svoj narod i svoje bližnje. Iskreno, uradio je i više. Dao je svoj život da bi zaštitio civila, koga čak nije ni poznavao. Ponekad razmišljam o tome i pitam se kako je mogao to da uradi. Da se susretne sa smrću, a pritom da se ne plaši.
Njegove poslednje reči mi naviru kao žubor reke.
Voli i bori se za tu ljubav. Rekao je to stravstveno, celim svojim bićem. Iskreno.
U tom razmišljanu o prošlosti polako padam u san.
"Rin! Ustaj! Brzo!"
Iskačem iz kreveta. Pogledam na sat. Dva ujutru. Pa, da li je ona normalna! Gledam je zbunjeno i ljuto, a ona kao da to ne primećuje. Blista od sreće.
"Zašto me budiš usred noći?"
Pitam je, a ona bez reči pokazuje na ogroman, dijamantski prsten fiksiran domalom prstu
Isidora Marković, kraj 2. dela

Polu-brat i Polu-sestra ( 1. deo)

Leto je. Još jedan vreo i dosadan dan. Ležim na krevetu i slušam muziku na svom I-podu. Normalno, do daske. Ide moja omiljena pesma "One thing."
Dok pevušim uz muziku (ili bolje reći: derem se uz muziku), moja mama uleće u sobu.
"Rin!Utišaj tu muziku pokušavam da se skoncentrišem" mama mi ljutito kaže i bukvalno me ubija pogledom.
"Dobro" kažem bezvoljno.Iz svog ležećeg položaja prebacujem se u sedeći i dok gasim muziku primećujem da se mama zbog nekog razloga sredila.
"Što si se tako obukla?" pitam je, dok stavljam jednu slušalicu na uvo.
"Idem da se vidim sa Seiđijem" blago se smeši, što znači da je srećna
"Nemoj da me čekaš, kasno ću se vratiti."
Sa osmehom izlazi iz sobe i za sobom zatvara vrata.
Ako se pitate ko je Seiđi, imam jednostavan odgovor na to.Mamin dečko. Da, znam....Dečko?! Upoznala se sa njim pre godinu dana i od tada mi non-stop priča o njemu, mada ja retko kad slušam.Pre sam je uvek pitala:"Kada ću da se upoznam sa njim?"
 Na kraju odustala, jer bi njen odgovor uvek bio:"Još malo"
ali to još malo se pretvorilo u dane, mesece, pa sad i u godinu.
Vraćam se u svoj ležeći položaj i slušam muziku, sada na slušalicama.
Isidora Marković, kraj 1. dela

Mračna strana devojčice ( 2. deo )

Čuje se škripanje vrata. U sobu ulazi muškarac ne mlađi od 25 godina. Ima crne oči kao ugalj, hladne i beživotne, pune skrivene mržnje. Približava mi se, duga, crna kosa pada mu na oči, a on je polako, nehajno pomera. Nosi dug kaput, teget boje i skupe, lakovane cipele. Njegove krvavo crvene usne se pretvaraju u osmeh. Ali to nije onaj prijateljski osmeh, već zao. Onakav  kakav samo Đavo može da ima. Ko li je ovaj čovek? Misao mi proleće, kroz glavu, kao zimski povetarac. Šta želi od mene? Razmišljam ali i pre nego što stignem da sebe pitam još nešto, vidim da mi se približio, toliko da  osećam njegov dah na svom uvetu. Njegove hladne oči me streljaju, a osmeh plaši.

"Zdravo Klaro" pozdravio me je prijateljski    

"Ko si ti?" pitam ga uplašeno

"Klaro, pa zar me se ne sećaš?" gleda me nekako žalosno, a ja odmahujem glavom i pitam se da li bi trebalo da ga znam ali čini mi se da bi trebalo .

"Ja sam Damjan. Tvoj davno izgubljeni brat"

 Isidora Marković, kraj 2. dela

Meseča princeza ( 2. deo )

Mama i ja se vraćamo kući, u naš magični dvorac. Prelep je, visok i boje neba. Ima nekoliko velikih prozora ukrašenih zavesama  koje sam uz pomoć tetke izvezla.
A bašta koja se nalazi ispred je još lepša i iskreno sam ponosna na nju, zato što smo je mama i ja zajedno uredile.
U blizini dvorca se nalazi trešnjino drvo. To je jedino drvo koje nije sa naše planete, već sa planete Zemlje. Trešnju nam je poklonila  vila Botanika koja po svemiru traga za neobičnim biljkama i živim organizmima.
Na Zemlji je pronašla puno prekrasnih, mističnih biljaka i odlučila  da nam ovo drvo pokloni kao znak zahvalnosti mom ocu, neustrašivom borcu protiv zle veštice koja je u stogodišnjem ratu sa plemenom vila Botanika.
Trešnja je postala naš porodični simbol i znak plemenite borbe.
Ubzo stižemo kući.
"Hajde dušo, idi operi ruke pa dođi da jedeš" rekla je mama krenuvši u pravcu svoje sobe.
"Važi!"
Brzo sam oprala ruke i sjurila niz stepenice do kuhinje.
"Šta ima da se jede?" rekla sam automatski, potpuno zaboravivši da kuvar ili kako on voli da ga zovemo Šef Kuhinje (i to moramo da kažemo sa Francuskim akcentom), ne voli kada mu postavim to pitanje.
"Ješćeš šta ti dam" reče mi on drsko i bubnu na sto tanjir pun Tikija, malih ribica buljavih, sočnih očiju i velikog, slanog repa.
"Hvala" kažem  kuvaru sa snishodljivo sarkastičnim naglaskom.
 Mislim, ipak mi je napravio omiljeno jelo. Malo je užeglo ali sve ostalo je OK.
Isidora Marković, kraj 2. dela

Priče i komentari

Šta ste se ukopali, dajte mi neki komentar,predlog,nešto.Kako da znam šta volite kad mi ne kažete.Slobodno mi kažite kakve priče želite da vam pišem, jer ću onda takve i pisati :)
Love you,
Isidora Marković