Čuje se škripanje vrata. U sobu ulazi muškarac ne mlađi od 25 godina. Ima crne oči kao ugalj, hladne i beživotne, pune skrivene mržnje. Približava mi se, duga, crna kosa pada mu na oči, a on je polako, nehajno pomera. Nosi dug kaput, teget boje i skupe, lakovane cipele. Njegove krvavo crvene usne se pretvaraju u osmeh. Ali to nije onaj prijateljski osmeh, već zao. Onakav kakav samo Đavo može da ima. Ko li je ovaj čovek? Misao mi proleće, kroz glavu, kao zimski povetarac. Šta želi od mene? Razmišljam ali i pre nego što stignem da sebe pitam još nešto, vidim da mi se približio, toliko da osećam njegov dah na svom uvetu. Njegove hladne oči me streljaju, a osmeh plaši.
"Zdravo Klaro" pozdravio me je prijateljski
"Ko si ti?" pitam ga uplašeno
"Klaro, pa zar me se ne sećaš?" gleda me nekako žalosno, a ja odmahujem glavom i pitam se da li bi trebalo da ga znam ali čini mi se da bi trebalo .
"Ja sam Damjan. Tvoj davno izgubljeni brat"
Isidora Marković, kraj 2. dela
Нема коментара:
Постави коментар