Polu-brat i Polu-sestra ( 1. deo)

Leto je. Još jedan vreo i dosadan dan. Ležim na krevetu i slušam muziku na svom I-podu. Normalno, do daske. Ide moja omiljena pesma "One thing."
Dok pevušim uz muziku (ili bolje reći: derem se uz muziku), moja mama uleće u sobu.
"Rin!Utišaj tu muziku pokušavam da se skoncentrišem" mama mi ljutito kaže i bukvalno me ubija pogledom.
"Dobro" kažem bezvoljno.Iz svog ležećeg položaja prebacujem se u sedeći i dok gasim muziku primećujem da se mama zbog nekog razloga sredila.
"Što si se tako obukla?" pitam je, dok stavljam jednu slušalicu na uvo.
"Idem da se vidim sa Seiđijem" blago se smeši, što znači da je srećna
"Nemoj da me čekaš, kasno ću se vratiti."
Sa osmehom izlazi iz sobe i za sobom zatvara vrata.
Ako se pitate ko je Seiđi, imam jednostavan odgovor na to.Mamin dečko. Da, znam....Dečko?! Upoznala se sa njim pre godinu dana i od tada mi non-stop priča o njemu, mada ja retko kad slušam.Pre sam je uvek pitala:"Kada ću da se upoznam sa njim?"
 Na kraju odustala, jer bi njen odgovor uvek bio:"Još malo"
ali to još malo se pretvorilo u dane, mesece, pa sad i u godinu.
Vraćam se u svoj ležeći položaj i slušam muziku, sada na slušalicama.
Isidora Marković, kraj 1. dela