Okrećem glavu prema kalendru.
Ne mogu da verujem, još samo tri dana do početka srednje. Osnovna škola mi već nedostaje. Stare ljubavi, prijatelj, nastavnici i bljutava hrana iz menze. Osam godina provedeno u toj školi, osam godina mog života (ne računajuči predškolsko), a sada je i tome došao kraj.
Mrzim rastanke. Imala sam ih previše.
Prvi rastanak sam doživela kada mi je otac preminuo.
Borio se u ratu. Ratovao je da zaštiti svoj narod i svoje bližnje. Iskreno, uradio je i više. Dao je svoj život da bi zaštitio civila, koga čak nije ni poznavao. Ponekad razmišljam o tome i pitam se kako je mogao to da uradi. Da se susretne sa smrću, a pritom da se ne plaši.
Njegove poslednje reči mi naviru kao žubor reke.
Voli i bori se za tu ljubav. Rekao je to stravstveno, celim svojim bićem. Iskreno.
U tom razmišljanu o prošlosti polako padam u san.
"Rin! Ustaj! Brzo!"
Iskačem iz kreveta. Pogledam na sat. Dva ujutru. Pa, da li je ona normalna! Gledam je zbunjeno i ljuto, a ona kao da to ne primećuje. Blista od sreće.
"Zašto me budiš usred noći?"
Pitam je, a ona bez reči pokazuje na ogroman, dijamantski prsten fiksiran domalom prstu
Isidora Marković, kraj 2. dela
Ne mogu da verujem, još samo tri dana do početka srednje. Osnovna škola mi već nedostaje. Stare ljubavi, prijatelj, nastavnici i bljutava hrana iz menze. Osam godina provedeno u toj školi, osam godina mog života (ne računajuči predškolsko), a sada je i tome došao kraj.
Mrzim rastanke. Imala sam ih previše.
Prvi rastanak sam doživela kada mi je otac preminuo.
Borio se u ratu. Ratovao je da zaštiti svoj narod i svoje bližnje. Iskreno, uradio je i više. Dao je svoj život da bi zaštitio civila, koga čak nije ni poznavao. Ponekad razmišljam o tome i pitam se kako je mogao to da uradi. Da se susretne sa smrću, a pritom da se ne plaši.
Njegove poslednje reči mi naviru kao žubor reke.
Voli i bori se za tu ljubav. Rekao je to stravstveno, celim svojim bićem. Iskreno.
U tom razmišljanu o prošlosti polako padam u san.
"Rin! Ustaj! Brzo!"
Iskačem iz kreveta. Pogledam na sat. Dva ujutru. Pa, da li je ona normalna! Gledam je zbunjeno i ljuto, a ona kao da to ne primećuje. Blista od sreće.
"Zašto me budiš usred noći?"
Pitam je, a ona bez reči pokazuje na ogroman, dijamantski prsten fiksiran domalom prstu
Isidora Marković, kraj 2. dela
Нема коментара:
Постави коментар